ГЛАС ГЕНЕРАЦИЈЕ

У четвртак, 5. фебруара у 19. часова у инђијској библиотеци „Др Ђорђе Натошевић“ гост је био Марко Шелић Марчело који је овом приликом представио публици свој књигоалбум „Напет шоу“.

Ученица Милица Радић је искористила ову прилику да са њим уради и мали интервју који можете прочитати у наставку текста, а у прилогу можете да погледате и слике. Уживајте!

Марко Шелић Марчело, писац и музичар, многи га називају „свестраним момком“, а он каже да све чиме се бави, тиче се само једног: писања. Иза себе има четири студијска албума (De facto, Puzzle shock! , Трећа страна медаље, Деца и сунце), два романа (Заједно сами, Малтерего - књига прва: Рубикова столица), збирку текстова О људима, псима и мишима, и стотинак колумни за разне редакције. Уредник је стрип редакције „Весели Четвртак“ и добитник многих признања (Даворин награда 2006. и 2009. године, ТВ Метрополис за најбољу песму, Прави мушкарац за 2014. годину... ). Крајем прошле године, издао је и нови књигоалбум „Напет шоу“.

Повод за твој долазак у нашу библиотеку као и за овај разговор је нови књигоалбум „Напет шоу“. То је врло интересантан наслов, шта се крије иза њега и да ли су књига и албум строго повезани?

Мој издавач мислим да то уопште није интересантан наслов. Ми смо задовољни свиме у вези са књигоалбумом, осим том кованицом коју сам ја случајно споменуо кад смо раговарали о концепту овог издања, а онда се то провукло и кроз неки интервју и остаде тако. Не звучи нарочито срећно, али је технички тачно. Ту имамо нову књигу и нови албум и они јесу суштински повезани у целину, што не значи да неко не може само да прочита књигу или само да слуша албум. Књига садржи текстове свих песама са албума и садржи пратеће текстове који су колумнистичко-есејистичког карактера. Неке сам писао ја, неке моји драги пријатељи. Сви смо покушали да пишемо, не своје утиске о песмама, нити да нужно описујемо процес настанка песама, већ смо пошто књига садржи и неке фотографије целог поступка стварања албума, искористили простор испод њих да напишемо тек понеки коментар. Пратећи текстови служе да шире оно што је тема песама, дакле они коментаришу не саме песме, него њихове теме. Текстови се не односе само на друштвене теме, ту има и доста полемике о положају стваралаца данас, у ријалити ери. Кажем, може да се упрати и одвојено, само књига или само албум, чак и пише издавачева формулација на задњој корици, да можете сами одлучити да ли ћете читати албум или слушати књигу.

Твој посао је врло разнолик. Поред музике, тј. писања текстова и књига, чиме се још тачно бавиш?

То је тако испало. Кад се подвуче неки салдо после 10-12 година, онда звучи као да ту постоји нека свестраност. Онда ме питају како постижем, а ја им искрено одговорим да у ових 12 година није постојао ниједан дан када сам постигао то. Просто, кад радиш једно, не радиш друго, треће или пето, него се то стално смењује. На тај број година се скупи као да си свашта нешто радио, а у ствари све је сводљиво на једну ствар, на писање, на бављење речима, и у суштини све су то разне форме и формати тога. Дакле, бавим се прозом и поезијом уколико рачунамо текстове песама, а ја бих искрено волео да све то може да се подведе под светло име поезије. Радим у стрип редакцији „Весели четвртак“, као један од уредника. Мој конкретан задатак су три едиције „Дилана Дога“ где радим адаптацију превода и уводне текстове за сваку епизоду. Такође, радим и превод и адаптацију серијала „Локот и кључ“ за другу стрип кућу, Дарквуд. Колумнишем колико могу, раније сам био много активнији. Последњих неколико година, екипа и ја смо доста активни у позоришту, Раде као композитор, Нена, наша певачица, као аутор вокалних аранжмана и ја понекад као аутор сонгова, а помало и као сценариста. Ето, звучи као свашта нешто, а заправо је само бављење писањем.

С обзиром да си студирао српски језик и књижевност, а више пута си нагласио да ниси завршио, да ниси дипломирао, да ли ћеш једног дана када дипломираш почети да се бавиш тим послом? Да ли видиш себе у улози професора?

Па, мени то није мрско. Истини за вољу, нисам уписао факс са амбицијом да се тиме бавим, али кажем, не из неког ниподаштавања било које врсте или одбојности, просто увек сам желео да се бавим ауторским радом тако да немам у плану, тј. тренутно не видим себе како радим у школи. На четвртој години студија из методике наставе, један део испита јесте управо држање часа у школи и то је наравно било супер искуство. У крајњој линији, моје бављење писањем подразумева једно велико парче које се односи на рад са људима, попут књижевних вечери, трибина, интервјуа, тако да један део тих људи су и људи твоје генерације. У суштини не бих осетио неку тектонску промену кад би то постао мој посао, али тренутно не видим себе у томе, а и треба тај апсолвентски стаж већ једном окончати.

Почетком прошле године имао си један занимљив пројекат – „Свинг бајка“. Можеш ли укратко да објасниш за оне који не знају, шта је то?

Па, „Свинг бајка“ је само песма, а пројекат је читав тај албум. Настао је у име обележавања педесетогодишњице постојања дечијег хора Колибри. Из самог РТС-а је дошла та идеја да се уприличи нови албум Колибрића, такав да разни људи направе по песму или две у којима би и клинци учествовали. Онда смо се ми латили тог задатка, и могу ти рећи да ти је одлично питање. То је доста, доста уврнута ствар. Постоји нека предрасуда да је лакше писати за децу, али ево већ кад пођем да ти објасним зашто људи то мисле, застајем. Не постоји никакво паметно објашњење зашто било ко то мисли, како би то, дођавола, могло бити лакше. Знаш, деца и њихове антене, сензори за капирање света су далеко, далеко оштрији него наши. Они можда не разумеју значење неке речи, али ти читају израз лица, гестикулацију, читају ти очи. Ту нема преваре, а ми се и иначе не бавимо варањем људи. Jако je тешко одмерити како да и на који начин напишеш нешто и да то детету буде јасно, а да ипак буде такво да и одрасли кад то слушају чују још неку димензију, а да клинце то забави и да им буде супер. Пало нам је на памет да би једна обрада бајке на некакав начин могла бити то чиме бисмо могли да се поиграмо па смо тако и урадили. Мој другар, Кокан Младеновић, редитељ, је врло заљубљен у ту песму и он говори да је то читава представица, и да од тога морамо да направимо праву представу. Управо сада су се стекле околности и радимо на тој представи. Ја сам урадио прву руку сценарија, сад радимо преправке, па ћемо радити и сонгове. Рецимо да је база од које је све пошло, „Свинг бајка“. То је сада нешто мало другачије, али ето, из тог искуства настају нека нова искуства, неке нове приче. Много је слатко било радити са Колибрићима, потпуно су предивни. Баш памтим ту њихову грају и радовање кад отпевају добро. Кунем ти се, као Angrybirds кад победе, кад пређеш ниво, е оно радовање, то су ти звуци. Тако су усхићени. То те стварно оплемени. Ми из екипе Филтера, још нисмо имали ту част да будемо редитељи, па смо ту имали прилику да повучемо те инстинкте, и стварно је било супер.

Која је твоја омиљена књига, и коју музику слушаш када се одмараш од своје музике?

Ја се увек одмарам од своје музике, осим оне године када радимо на новом албуму. Ми не радимо стално песме, ми то прилично пустимо и оставимо док не решимо да се томе вратимо, а за то време се бавимо неким другим стварима. Малопре сам на књижевној вечери споменуо песму за једну игру. То је нешто чему увек волим да се вратим, Томаж Дворак се зове композитор. Нисам никакав гејмер али сам уживао у тој игри, и јако бих волео да се још једном догоди једна таква игра, и врло ми се свиђа та музика. Што се тиче књиге, па, ја се увек нашалим да је то питање за људе који не читају. Знаш, кад питају старлете, оне увек имају та два-три одговора што врте, и то је лако јер то је једино што су читали, на пример „Алхемичар“, „50 нијанси-сива“, „Да Винчијев код“. За све људе који интензивно уживају у читању то је тешко питање, јер имаш утисак да шта год да одговориш, учинићеш неправду нечему другом. Ја сам сада, након много година, изнова читао Странца и Годоа, и потпуно ми је фасцинантно шта ту можеш изнова да откријеш. Ако би се вратио нечему, што ми стоји у несвесном, онда би то био Егзиперијев Мали принц. Дакле, пре него што су дошла ова дела која се сврставају у високу књижевност, ово је било некако прапочело маште и свега тога, нарочито када се узме у обзир да је и сам Егзипери као пилот на крају нестао.

Од срца ти желим још пуно лепих и успешних књига и песама, и искрено се надам да нећемо поново морати тако дуго да чекамо нови албум. Много ти хвала на издвојеном времену! :)

Зар се није исплатило чекање? (смех) Хвала теби! :)

Милица Радић III₄

Tweet

• Prev
• Next